Svilene borbe
Meru bi trebalo uzeti preko odeće, uz pomoć druge osobe.
Bilo bi dobro čvrsto vezati traku oko struka.
Zahtevamo gracioznost slomljenih noseva i okrnjenih zuba. Ali nema tu elegantnih odluka: svila, zato što je mekana i brzo upija. Lako se suši i nesmetano pada. Prijatan materijal za proširenje područja borbe.
Treba stajati uspravno, ali opušteno.
Ne tako iznenada, žene – ne tako poslušne, i žene – naizgled razgolićene, nimalo nežno razmenjuju udarce. Na pragu opasnosti, u naletu adrenalina, geometrija kvadrata nudi im autonomiju.
Obim struka meri se preko pažljivo vezane trake.
Obim kukova: preko najjačeg poteza u sedalnom delu.
Atletska muskulatura proteže se nizbrdo, iz pravca negovanih uvojaka. U pejzažu kontrolisanog nasilja, telo pod satenom može biti bilo čije. A ipak – pripada ženi.
Kako to: stajati uspravno i opušteno?
Maljav i otresit, trup svetluca pod reflektorima; dokaz muškosti. Žensko je telo nabijeno voljom, izdržljivo; takođe dokaz muškosti. Oblikovano i nepoželjno.
Pažnja! Treba voditi računa o držanju leđa.
Bilo bi poželjno odvezati traku oko ringa.
A ipak – ta je žena hrabra i ranjiva. Oberučke spremna na bol nisko u organima.
Obim svilenih gaća meri se preko najjačih delova nosećih tela.
U službi obračuna komad odeće sebi je nedosledan: sa svile među butinama sporo se i teško skida krv.
Maša Seničić
Izložba „Svilene gaće“, kroz multidisciplinarni pristup, objedinjavanjem kolažne instalacije od dokumentarnog materijala iz različitih epoha i kulturnih konteksta, pokretne skulpture, grafika i objekata, na duhovit i nekonvencionalan način pristupa temi brisanja granice između tradicionalnih kategorizacija simbola i REaproprijacije ženskog prostora. Radovi pozivaju gledaoce da istraže mnogostruke vizuelne reference, pre nego da nude gotove zaključke.
Fokus na jedan od simbola bokserske uniforme nije samo pokušaj da se ukaže na neke paradokse i kontradikcije neraskidive sa sportom, već i na prikaz ove odeće kao simbola koji osvetljava konfliktna shvatanja nasilja, glamura, ženstvenosti i muževnosti. Nošenje šortsa (karakterističo za muškarce) napravljenog od satena (konvencionalno ženski materijal), postavljanjem etikete spolja i napred, umesto unutra i pozadi što upućuje na nošenje naopako i izvrnuto, postaje okidač za osvetljavanje kontradiktornih impulsa u modernom društvu na temu pola, svlačenja, nagosti, kao i fizičkih i psiholoških kapaciteta.
U svojim tekstovima Šeli Mekdonald analizira boks kao aproprijaciju ženskog prostora, podraženo kroz mnoga njegova nesvesna svojstva, među kojima je i bokserska odeća koja liči na donji veš od satena (gaće, ali i ogrtač). Takođe, bokserski ring vidi kao ženski prostor, koji su prisvojili muškarci u obredu maskuline dominacije nad rivalom ili sopstvenim odrazom u ogledalu, dok je za bokserke ring muški prostor ponovo prisvojen u oslobađajućem gestu ženske akcije i agresije.[i]
Reklamni slogani i ispisi tipični za komercijalne pakete krojeva, kao i ilustracije modela u staromodnoj grafičkoj štampi, uspostavljaju kontekst koji razgrađuje retoriku o ženskim stereotipima i drugim vremena. Uobičajeni termini – lako i brzo, pored drugih superlativa i stereotipa opisuju jednako komplikovan proces borbe sa kreiranjem nečega otpočetka.
U periodu zlatnog doba modernog boksa, prvih decenija 20. veka, fini donji veš (lingerie, koji uključuje i senzualne negližee i podsuknje od čipke, šifona i svile) postao je reakcija i produkt konfliktnih rodnih odnosa. Sufražetski pokret je promovisao more promena u rodnoj politici, dok je fini donji veš nosio tradicionalnu oznaku, pečat ženstvenosti, koji je objektifikovao žensko telo. Ujedno kreiranje svilenih gaća je i pokušaj neutralisanja optužbi o muškobanjosti koje je režirala konzervativna štampa i opšteg negativnog narativa prema novoj ženi i pokretu za prava žena.
[i] Scott, David. The Art and Aesthetics of Boxing, 2008.